Pad

Razmrljano poimanje Života progoni poput psa tragača dozu "Onostranog"- Obećanog Sveta!

Pokušaj bekstva od samog Sebe , dok ga Vreme olako pregazi poput prašine pod djonovima. Naprosto nemoguće je uteći . Svaki pokušaj bekstva biva kažnjen , pokriven okrastavelim ranamakoje s vremena na vreme krvare i tvore infekciju . ... tvore leprozan um .

Bol je kosekvenca Mene , a vreme nikad ne leči Sve . Biće fobijama pretrpano , anima u biti otrovana ... samo želi da prestane ta infuzija koja doliva opsednutost skrivanja stihije koja poput crva u gnojnoj truleži rovari .

U tom Dobru kroz tudje vizijei ne sluti se Nesreća koja nam je na grbačii jaše nas poput kakve obesti ;

apatija prema Samim Sobom koja nastaje iz tudje sreće koja nam nanosi Bol .

I sam Strah se pred ovim ušasom povlači , skriva se u najdubljim jarugama koje moće naći , pridružuje se svojim demonima prošlosti .

Prognanstvo Sebe  u svetu u kom vid i nije potreban !

Zar niko ne čuje jecaje Duša ?!

Oplakuje sebe zarad ljudske oholosti , šiba se korbačem koji na svom kraju ima uše Patnje .

U humci sprema kraj plamena sveće koja sa oba kraja sagoreva , Lagano dok se tinjajući ne ugasi .

Tek u tom trenu sagledava prolaz koji vodi preko ambisa Očaja i kreće stazom impesionirna panoramom beznadežnosti koja je sazvakana i ispljunuluta poput kakvog bljutavog predjela.

Teži strmoglavom padu  pravo u čeljusti svog neimanja . Da postoji samo kao sena u tudjim snovima .

Poput kakvog kostolikog roblja etika ego vezuje , i prodaje zarad svoje dobiti da pod teretom sebe propadne i preda se transparentnost i. Tad prestaje išta da se dešava , nit se više išta svoje isčekuje .

Nedovršenost neznanja  je sve što se od Sebe očekuje .

Olovne suze oplakuju Biće , iz duševne Tminom opsednute svesti  koja je samo hranjena tupošću ravnodučnosti.

Egzistencija izazvana na dvoboj protiv Umobolnosti rasipa se municijom intelekta dojenog i odgajanog  mlekom pokornosti . Samo sebe Biće lomi , odkida svoje ekstremitete i postaje invalid  u sveopštoj savesnosti , i mrzi i samu pomisao na slobodnu svest .

Razbija sebe poput bačenog kristala sa Bodlerovog trema na pločnik sudbonosnosti ... i mrzi se ... sad je krstom ovekovečila svoju krv .

Preoblikovano plastelizovano Biće , pod mesecom u okrilju noći ljubi svog demona i orno mu se podaje kao kakva prostitutka zarad bedne nadoknade .Prognana Mašta i zanavek izgubljeni svoji snovi bez zebnje i ne slute svoj apsurdni krah . Nebo se urušilo , magnet ponora poput kakvog parčeta bezvrednog pleha nas kupi kao sirovinu za preradu i stavlja nove naraštaje mesto nas da popune taj nedostatak koji popunjava Bezličnost i sveopštu prazninu .

Individuu zanavek guta mrak u njenom pokušaju preskoka provalije  koja s druge strane i nema tlo ....

Skok bez povratka !

To je taj tren u kom duša ispušta očajni krik koji njen posednik nit čuje nit haje imalo .

Biće izbuljenih očiju punih agonije trazi bilo kakvu slamku pa makar i onu istrulelou ne bi li sebe ikako pada spasilo ... i nastupi potpuni mrtvi muk , užasnuto posmatra kako večno propada a ni traga tlu .

PanApolonus