Budjenje sa dna beznadja

Znam da se umire zarad večne dosade. U tom trenu kad snovima jalovo seme mudrost oplodjuje. Kao crna ovca runo tudjoj odori se daruje. Sve prihvata, bez ijednog pogovora, dok za sebe nit ima nit želi svoj život imati.

Tako je duša prazna , prostotom dosledno popunjen ; beznadežno tmuran , crnji i od bezdana koji ga isčekuje. Lišen svetlosti , do beskrajno studen u tami učauren , larva koja sneva obećane nebesa visove.

Nit spoznaje stvarnost , sve sto rasudjuje potiče iz tudje zbilje. Njoj se slepo pokorava i toj zbilji veruje. Čeka kraj da bolji život otpočne.

A i ne sluti, ne poklanja svom postojanju životne užitke , već svima ugadja kako bi na kraju postojanja priznali kako je dobro biće. Al odjednom  pogodi crnu ovcu munja istine, i izvrši veliku rokadu usred nepovoljne životne partije.

- Zar da ostanem Crna Ovca do kraja medj ovcama i postanem žrtveno jagnje zarad dobrote?  Zar svoje prilike da poklanjam drugima i time sebe propasti da darujem ?   Da ostanem senka  neimanja Sebe i glumim medju degenericima budalu njihovih prohteva? Zar sramom svoju dušu da prekrijem?-

Dosta! Dosta je bilo budalaštine . Zbacivši sav nepotreban prtljag sa Sebe krenu odlučnim korakom  crna ovca , putem svoje tragedije. Ledenom carstvu sebstva poče da se suprostavlja, istgnuvši sebe  od poslušnosti i isukanim mačem podje u boj za svoje sne.

- Poput lava riknu crna ovca i rasturi u komadiće dotadašnji svet.

                            ***

Nit je zalud nit će biti uzalud... rodjeni smo da postojimo u jednom trenu i da se sa sledećim nestaje. Volimo i mrzimo u vremenu jednom a nekom nijednom. Sreća valja sa tugom družbenica biti dok nas bura emocija indentifikuje. Radost u nesreći jer propast nam svakako najiskreniji zagrljaj pruža. Sve nastalo  već sledećim izdisajem nestaje , a to nesto čini život nama dugim a smo je zrno peska u pesčanom satu. Uživajmo u tom trunu koji nam je dat i kradimo slasti dok ne iscuri kroz kapiju vremena.

Zar je zločin, vi bogobojažljivi ljudi voleti ovaj život i njegovoj volji podati se? Sto bi želeo nešto bolje i uzvišenije od ovog što imam i što me čini, ako nema ispunjenja života i skromnih želja koje su ostvarive.  Bez tumaranja iznad oblaka i daleko od stamena tla. Svakim danom da otkrivam iznova lepotu sveta i sebe, ispunjen svojom harmoničnom melodijom u ovoj aritmiji haosa.

Divno je kad se spozna ljubav ka postojanju i voljenost svog bića, udisati neukroćenu slobodu i priznati iskreno u dnu duše da je zivot predivan , i da je u spoznaji raj i u poricanju pakao sebe. Svako od nas je jedan poseban svet i ne rušimo ga zato što drugi žele da njihov i drugima bude sve.  Ti tirani što vam kradu života radosti a ubiru vaš nektar i od njega tvore njima med.

A kad stanemo pred kapiju vremena , ne budimo kukavice već se okrenimo i poslednji put pogledajmo čaroliju koja Zivot se zove! I zatim hrabro u ambis večnosti bacimo se. Kao kad će da utonemo u dubok san samo bez sna i budjenja.

I sve je samo privid i ja i vi.... Svi smo ništa koje je nešto i više smo nego ništa koje nam se kao večni život prodaje. Vecnost nit ikom pripada nit njom sile gospodare.

                            ***

Sve što želim to je da me niko ne sputava. Nisam niti tvrdim da sam u pravu i da sam savršen. Samo želim živeti u ovom svetu koji i vama pripada i imam prava na svoje shvatanje.

Ne želim niti mogu pred obmanom zatvoriti oči i glumeti kako sam retardiran i slep , niti šakom prekriti oči skrivajući se od istine. Sva ubedjenja su neosnovane i nametnute cinjenice koje nas drže pod velom da ne vidimo lepotu istinske slobode.

Ne, ne i ne! Nikako neću a nije da ne mogu potčiniti sebe. Radije ću prkositi krojačima onog što sudbinom i vodjama zovete. Zar da puzim pred pred lažnim moćima i asketama svakolike prirode. Po čemu su oni dostojniji od bilo kog od vas? Zar da se previjam kao crv dok me gaze te mehanicke mumije onog što se danas Društvenim Uredjenjem zove, i gazi vas dok ste nabedjeni kako na stopama Slobode obitavate.

Sve što hoću, to je ono sto Sebi bez ugrozavanja ikog želim, bez usijanosti i obesti kako sam bolji i da sve posmatram sa visine. Superiornost je samo kompleks koji degradira sve ono što čini lepsim Svet.

Želim biti to što jesam i ne osvrćem se na vaše stavove o meni i šta će o meni da mislite.

 - Ja ne želim da postanem rob tamnice u kojoj sebe olako bacate i time ruzite lepotu koju Život svakom daruje.

                             ***

Smucaju se sene zaborava, umorne tumaranjem kroz tminu dok prate beznadežan umišljen tračak svetlosti. Hodaju varljivim stranim snom ka Crnoj Sreći. Ta iskrica što pred svime tinja, obmanjuje vidljivost i tera nasumice strmoglavom obrušavanju u Ponor sveopšteg Dna. Pravo u čeljusti nemani koja nekad i sama beše Zver. - " Ah, ti večita gluposti , Tvorče neuništive spokojnosti! Tako si nestvaran, varljiv tebe je sjaj. Plamen Tebe jedino još Nikog greje. " Utopljenik u večnoj Iluziji ... Oči drugih što vekovima obmanjuje , voli sledbenike i do večnosti život lažima ohrabruje.

" Hej ti Veciti! Izrode svog Života, jadan li si u toj obećanoj zemlji ropca svoga. Gde se skriva ta obećana nada? Nado, što uzimaš, otimaš ono najdivnije od Života, nudeći spas za duše, pristalice tvoje. Pred Istinom gasi se tvoj plamen, vosak istopljen nad tudjim usijanim glavama.

Za obrok nudiš ukus otrova, čemer je nektar u tvom medu uzvišene volje. Kao kukavica podmećeš jaje u duši deteta, činiš da sneva tvoje ideale i da bude lišeno snova sebstva. Da se protivi čarima života, jer one čine greh ; a bez te slasti poroka život samo vene... Lagano nestaje.

Ostaje iza tebe samo veliko , pusto beznadje dok traži Sebe i ne otkrije prevaru tvoje transparentnosti. Zar Život treba da prezire svoje Telo?  Da nema srca za Sebe i postane samo hladni kamen dok poput stakla drobi Biće koje treba da postoji.

                          ***

Ugriz Smrti iz trena u tren sve je bliži, svojom kosom po Svetu odnavek vredno žanje. Ta psihotična panika u kojoj prestaje svo ludilo Svete Duhovnosti koja je sama po sebi Bolest koja izrabljuje.

Lečim Sebe od svake svoje slabosti i ne tražim nit' mi treba oproštaj samo zato što postojim. A vi i dalje sanjajte i klečite... Na kolenima ste već davno glave sebi odrubili... Nek vam je Lak San!

Sveti ostajte zanavek Zbogom! Bez vas Život konačno svoje Pravo čini... Tako je najbolje i po Mene, i po Vas. Ovde se razdvajamo... Bolje sad nego kad postanem džangriziv, iznuren, i star. Skidam ogrtač sa života, dovoljno je prekrivan varljivošću Jedne i Jedine Istine. Izazivam svoj Život i staza koje njegovo Otkrovenje ukazuje. Evo me Zivote! Kao vesnik tebi dolazim... Svojim urlikom nagoveštavam te kao što proleće obeležava dolazak lastavice.

Okružen  Tamnim okeanom... Za svoju sudbinu otvaram dveri... Nesebično pred ovcama božijim koje u svom bezumlju bleje: " On je Gospodara Tame sin , u njemu je zlo .... Gadjajmo ga kamenjem naše Božje dobrote! "

Ovo je poslednja Dobrodošlica! Otvorena je kapija pravog uzvišenog Sveta... Zar ne vidite kako poput Orla širim svoja krila i stvarnost nudim mesto Iluzija. Zar ovaj svet nije naš Raj ? Zar je greh Sloboda?

Ne , ne, i ne.... Ne želim sablast biti nit pred očima Mrak ! Ugledao sam lepotu Svetla svog svitanja... I diviću se bezuslovno, sve do onog trena dok me ne pokosi ženjač mraka.

PanApolonus